PROSJAČENJE DECE

UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

ODELJENJE ZA SOCIJALNU POLITIKU I SOCIJALNI RAD

SEMINARSKI RAD IZ SOCIJALNE PATOLOGIJE

PROSJAČENJE DECE

                                                                                 

Beograd, decembar 2014.

Sadržaj

Uvod..................................................................................................................................3

1.         Pojam prosjačenja..................................................................................................4

1.1.      Dečije prosjačenje..................................................................................................5

2.         Istorijski prikaz dečijeg prosjačenja.......................................................................6

3.         Uzroci za razvoj dečijeg prosjačenja....................................................................6

3.1.      Organizovano dečije prosjačenje...........................................................................7

3.2.      Prosjačenje romske dece........................................................................................8

4.         Karakteristike dečijeg prosjačenja..........................................................................8

5.         Evidentiranje prosjačenja dece...............................................................................9

6.         Prosjačenje dece u pravnom sistemu......................................................................10

7.         Zaključak................................................................................................................11

8.         Literatura................................................................................................................13

Uvod

Tema ovog rada je prosjačenje dece, jedan globalni problem, koji je sve rasprostanjeniji poslednjih godina. “Najopštija definicija prosjačenja podrazumeva da je to takav vid društvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti traženjem od drugih lica bespovratno i bez pružanja protivusluga.“ (Milosavljević, 2003:150)                                                                    O prosjačenju dece, posebno o organizovanom prosjačenju se jako malo govori u javnosti. Ne postoji zakon koji se odnosi na prosjačenje i koji bi direktno uticao na iskorenjivanje ovog fenomena koji se usled napora pojedinaca i organizacija, ponekad pomene u medijima, ne bi li se skrenula pažnja građana na uzroke i posledice ovog problema.                                                             Prosjačenje može biti uslovljeno nuždom, odnosno nedovoljnošću sredstava za život i prekom potrebom, ali u velikom broju slučajeva je vrlo unosan biznis. Upravo zbog lažnog prosjačenja i sve češće zloupotrebe dece u svrhu prošenja raste interesovanje za ovu devijaciju, kako medija, građana, tako i istraživača i teoretičara.                                                                                                Ne postoji evidencija ni jedne institucije o broju dece koja žive i(ili) rade na ulici, pa se ne može sa sigurnošću govoriti o tačnosti istraživanja čiji rezultati govore da u Beogradu na ulicama živi više od 1000 dece. Veći deo njih, oko 70% se poslom na ulici bavi zbog siromaštva. Nije zanemarljiv broj dece koja su žrtve eksploatacije i prinuđena su na prosjačenje. Kao deca prosjaci najčešće se sreću romska deca, ali nije zanemarljiv broj dece iz siromašnih porodica koje prošenjem doprinose ekonomiji domaćinstva. Susreću se i deca ulice, deca bez roditeljskog staranja kao i deca koja su žrtve trgovine ljudima, prodata ili iznajmljena od strane roditelja ili rođaka za obavljanje ove aktivnosti u okviru organizovane grupe.                                                                                                                                        Socijalna isključenost, siromaštvo, neobrazovanost, stil života nasleđen od roditelja, neintegrisanost u socijalni sistem su neki od faktora koji dovode do pojave prosjačenja dece.           Posebnu pažnju kod ove društvene devijacije treba posvetiti prevenciji kako bi se smanjili faktori rizika za njen nastanak u budućnosti, kao i merama za iskorenjivanja prosjačenja uopšte iz društva.  Upoznavanje ljudi sa aspektima i negativnim posledicama ovog fenomena može doprineti eliminisanju ove pojave, jer kada građani ne bi davali novac prosjacima, prosjačke kape i kutije bi ostale prazne i samim tim prosjačenje bi izgubilo svoju svrhu.                                      I ako je potpuno suzbijanje ove pojave nemoguće, njeno ograničavanje svakako jeste uz razvijen plan, ideje, uposnost, istrajnost, raspodelu dužnosti između nadležnih institucija i poboljšanje, odnosno dopunu zakona.                                         

1.      Pojam prosjačenja

Prosjačenje je pojam o kome  ne postoje mnoge definicije, objašnjenja i istraživanja, pre svega zbog nezainteresovanosti naučnika za ovu devijantnu pojavu. Prosjačenje je odlika kalsnog društva i ima duboke istorijske korene što govori o dugom postojanju u društvu. I ako u senci drugih socijalnih problema koji su zaokupljivali pažnju istraživača, prosjačenje je prisutno još od nastanka klasnog društva i pojave robovlasničkog sistema kada nastaje veliki broj siromašnih koji se pretvaraju u prosjake ne bi li obezbedili minimalna sredstva za sopstvenu  egzistenciju. (Milosavljević, 2003.) Dobijanjem na intenzitetu razvoja, sve većim razmerama i dimenzijama, prosjačenje izbija na površinu i sve više dobija pažnju koju zaslužuje u okviru socijalnih problema. Pažnja teoretičara je usmerena na ispitivanje i definisanje ovog problema pre svega zbog podataka o sve većem broju dece koja se bave prosjačenjem, koja su ili žrtve zlostavljanja i prinude ili potiču iz  porodica koje su u nezavidnom materijalnom položaju.

„Najopštija definicija prosjačenja podrazumeva da je to takav vid društvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti traženjem od drugih lica bespovratno i bez pružanja protivusluga. Sastavni delovi i obeležja ove definicije su:

a) iskanje ili traženje koje može biti govornim putem ili gestom (ispružena ruka ili slično),

b) sticanje materijalnih vrednosti ( hrana, odeća, obuća i slično) i

c) odsustvo vraćanja i bilo kakvih protivusluga“ (Milosavljević 2003:151)

Kada se govori protivuslugama, postoje  i prosjaci koji će u zamenu za novac pružiti određenu protivuslugu ali ona neće biti u vrednosi dobijenog novca ili robe, već mnogo manje vrednosti.

Pojam prosjačenja se često izjednačava sa pojmom skitnje. Postoji povezanost izmedju ova dva pojma ali to ne podrazumeva i izjednačavanje prosjačenja sa skitnjom. „Između prosjačenja i skitnje postoji bliska povezanost, ali one nisu nužno istovetne pojave s tim, što je sigurno da su prosjaci mobilni, bez obzira da li su skitnice ili ne.“ (Milosavljević, 2003:151)

Skitnice se mogu okarakterisati kao osobe bez sopstvenog krova nad glavom, bez stalnog mesta prebivališta, koje su stalno u pokretu i preživljavaju na različite načine. Prosjaci mogu ali ne moraju biti istovremeno i skitnice.

1.1       Dečije prosjačenje

Ne postoji jedinstven i nedvosmislen stav o tome šta je dečije prosjačenje. Najčešća shvatanja stručnjaka koji se bave ovom pojavom su da  pojam dečijeg prosjačenja obuhvata decu koja traže određena materijalna sredstva ili da je pojam dečijeg prosjačenja zapravo ekspolatacija dece radi sticanja materijalne koristi. Zbog nepostojanja jedne definicije ovog pojma nemoguće je razviti mere i uspostaviti sistem koji će se baviti prevencijom i eliminisanjem uzroka ove pojave. Razvijanju ove pojave doprinosi to što dečije prosjačenje ne poznaje ni jedan zakon u našoj državi, kao i to što ne postoji evidencija o broju dece koja zarađuju za sebe ili druge prošenjem na ulici. Postoje samo pretpostavke o rasprostranjenosti ove pojave. Često se postavlja pitanje kako treba reagovati na ovaj problem, koje mere bi trebalo da preuzmu institucije, a koji stav da zauzmu građani. Građani često iz sažaljenja deci koja koja im deluju simpatično, bespomoćno i nezaštićeno daju novac nakon čega se u njima javlja sumnja da li su učinili dobro delo i pomogli deci da prežive ili su zapravo doprineli razvoju organizovanog kriminala. Organizovano dečije prosjačenje koje predstavlja kriminalnu aktivnost koja je visoko profitabilna, često je povezano sa eksploatacijom dece. „Svako dete ima pravo na zaštitu od svake vrste eksploatacije. Države su sada vrlo odlučne u nameri da u okviru svojih jurisdikcija i u saradnji sa drugim državama, preduzimaju pravne i druge mere da spreče eksploatacija dece, da kazne učinioce i omoguće rehabilitaciju i reintegraciju svakog deteta žrtve.“ (Vučković Šahović, 2006:6)

Deca koja prose na ulicama su česta pojava u svim gradovima, posebno u većim gradovima na mestima gde je velika frekvencija ljudi kao i na turističkim lokacijama.

Najčešće su deca zapravo žrtve kojima je pomoć državnih i nevladinih institucija i organizacija prekopotrebna kako bi se uključila u društveni sistem i postali ravnopravni članovi društva.

2.         Istorijski prikaz dečijeg prosjačenja

„Postojanje pojave zlostavljanja i zanemarivanja dece tokom istorije nepobitno je:

postoje brojni tragovi u dokumentima, arheološkim nalazištima i drevnim književnim delima koji potvrđuju pojave čedomorstva, napuštanja dece, teškog fizičkog zlostavljanja, dečije prostitucije i surove eksploatacije dečijeg rada“ (Žegarac 2004:7).

Odgovornost za zaštitu i brigu o deci pripada porodici, ali i celom društvu. Društvo ranije zlostavljanje i eksploataciju nije shvatala u dovoljnoj meri ozbiljno, i tek u 20. veku raste interesovanje za pridavanje važnosti problemima koji se tiču zanemarivanja, zlostavljanja i svakog vida eksploatacije maloletnika.

Istoriju karakterišu različita shvatanja o deci, o njihovoj važnosti, njihovim pravima i odnosu prema njima. Nisu bili retki primeri zlostavljanja i iskorišćavanja dece u različitim epohama u istoriji. Ljudi su različito doživljavali pojavu dece i detinjstva uopšte.

„... doživljaj detinjstva nije postojao.... Doživljaj detinjstva nije isto što i  naklonost prema deci. On odgovara svesti o posebnosti deteta, svesti o onome po čemu se dete razlikuje od odraslog, čak i od mladog odraslog. Takva svest nije postojala“ (Arijes, 1989:176)

U srednjevekovnoj Evropi usled siromaštva i deca su morala da učestvuju u pibavljanju materijalnih sredstava za porodicu. Nisu bili retki slučajevi prodavanja dece, iznajmljivanje i sakaćenje kako bi bili efikasniji u prosjačenju.

Kroz celu istoriju se provlači eksploatacija dece u cilju obezbeđivanja materijalnih sredstava, gde su deca prinuđena da obavljaju jednake poslove kao odrasli. Nije postojao zakon koji bi štitio njihova prava i kažnjavao svako zloupotrebu počevši od radne eksploatacije do trgovine decom.

3.         Uzroci za razvoj dečijeg prosjačenja

Istraživanja pokazuju različite situacije i stanja koja uslovljavaju pojavu dečijeg prosjačenja. Prema podacima najveći broj situacija dečijeg prosjačenja uslovljen je prinudom od strane odraslog lica a takodje veliki broj slučajeva prosjačenja u kojima su glavni akteri romska deca. Nešto manji broj slučajeva dečijeg prosjačenja izazvan je siromaštvom i načinom života što je slučaj kod dece koja žive i rade na ulici. Kao deca prosjaci mogu se naći i deca bez roditeljskog staranja, deca narkomani, žrtve zlostavljanja...

3.1.  Organizovano prosjačenje

Organizovano prosjačenje dece, podrazumeva eksploataciju dece i predstavlja kriminalnu aktivnost koja je sve češća u današnje vreme zbog visokih prihoda koji se ostvaruju ovom aktivnošću. Deca su najčešće organizovana u okviru porodice. Roditelji koriste dečije prosjačenje kako bi pribavili osnovna sredstva za život ili da bi dopunili kućni budžet. Najčešće cele porodice izlaze na ulice, deca se usmeravaju na određene lokacije gde je veliki promet ljudi kako bi  tražili novac. Dešava se da roditelji iznajmljuju decu organizatorima prosjačenja kako bi radila za njih uz minimalnu naknadu koja se daje roditeljima. U svrhu sticanja što većeg profita roditelji sakate svoju decu ili ih pak primoravaju na nošenje ortopedskih pomagala i prikrivanja ekstremiteta, ne bi li izazvali sažaljenje i prikupili više novca. Nije retkost ni da roditelji svoju decu prodaju i time ih osude na budućnost na ulicama, na trpljenje zlostavljanja, maltretiranja, ucena, izgladnjivanja i nehumane uslove života od strane organizatora grupe prosjaka, koji uzimaju celokupan profit koji deca prikupe celodnevnim prosjačenjem.                                                                                                      Situacije u kojima se deca iznajmljuju, eksploatišu, prodaju je tipičan za romske porodice, porodice sa samohranim roditeljima, nedovoljno integrisane i socijalizovane porodice, porodice sa neobrazovanim roditeljima.                                                                                              Da bi se eliminisalo organizovano prosjačenje kod dece, koje predstavlja najozbiljniji i najopasniji oblik prosjačenja dece potrebni su efikasni zakoni koji bi se sprovodili od strane policije koja bi radila na identifikovanju i sankcionisanju organizatora ovih aktivnosti.                   Deca žrtve organizovanog prosjačenja bi morala biti zbrinuta i situirana od strane nadležnih institucija, koje bi radile na integraciji deteta u sistem obrazovanja i društvenu sredinu.

3.2. Prosjačenje romske dece

Najčešće se na ulicama sreću deca iz romskih porodica u kojima je prosjačenje sastavni element fenomena romske zajednice. Za romske porodice karakteristični su specifični kulturni obrasci i norme ponašanja, kao i neobrazovanost. Najmanje romske dece se uključuje u sistem obrazovanja, pa se deca umesto u školskim klupama nalaze na ulicama i bave se prosjačenjem,  najčešće na nagovor i podršku roditelja. Za Rome je karakteristična socijalna isključenost, nisu uključeni u rad institucija i nedostupne su im usluge socijalne zaštite, isključeni su iz aktivnosti društvene sredine u kojoj žive, imaju svojstvene navike, stilove života u kome prosjačenje predstavlja nezaobilaznu komponentu kod  pripanika Romske populacije.Često su povod za prosjačenje kod Roma agresivno ponašanje u porodici, alkoholizam, nezaposlenost, nizak životni standard života.                                                                                                                   Smanjenju ovoe pojave bi se doprinelo socijalnom integracijom Roma, uključivanjem u školski sistem. Sticanjem obrazovanja smanjila bi se nezaposlenost ove populacije a samim tim i povećale šanse da prihode stiču na druge načine a ne prosjačenjem. Uključivanje Roma u institucije socijalne i medicinske zaštite doprinelo bi poboljšsanju njihovog statusa u društvu.

4. Karakteristike dečijeg prosjačenja

Zbog ne postojanja tačne evidencije teško je reći  sa sigurnošću koliko je tačno dece svakodnevno na ulicama, kog su pola, uzrasta, rase, vere. Prema nekim istraživanjima i evidencijama u Prihvatilištima, 2/3 dece koja prose su muškog pola. Najviše dece koja prose imaju između 10 i 15 godina, ali nije retka situacija da prose i deca od samo 2 godine.     Ova deca su svakodnevna pojava na trgovima, turističkim lokacijama, u blizini crkvi i pijaca. Tokom letnje turističke sezone se iz velikih gradova organizovano transportuju u primorska mesta ne bi li ostvarila veći profit.                                                                                          Deca prosjaci nisu uključena u sistem obrazovanja, sistem socijalne zaštite, ne poseduju često lična dokumenta što onemogućava njihovu identifikaciju. Stručnjaci smatraju da je najveći broj dece koja prose  žrtva eksploatacije ili prinude. Visoko procentna pretpostavka da će se dete baviti prosjačenjem je pripadnost romskoj populaciji ili porodici koja nije integrisana u društvo ili je nepotpuna.                                                                                                                                    Deca prosjačenje ne doživljavaju kao eksploataciju i ne smatraju sebe žrtvama. Prosjačenje  smatraju radom i najčešće navode siromaštvo kao uzrok njihovog zarađivanja novca na ulici. Radom smatraju prodavanje cveća i pevanje na javnim mestima. Prosjačenjem dolaze do svote novca od koga makar deo koriste za zadovoljenje sopstvenih potreba. Doživljavaju sebe kao samostalne članove društva jer sebi mogu priuštiti tim novcem određena sredstva za život, kupiti sebi nešto što žele.Ne retko se dešava da deo novca daju roditeljima koji ne rade, ali i da deca kupuju cigarete i opojna sredstva. Ukoliko bi prestali sa ovom aktivnošću, smatraju da bi izgubili ekonomsku samostalnost. Svetla tačka je spremnost dece da se bave i drugim poslovim, da zanemare aktivnost prosjačenja i kvalifikuju se za druga, društveno prihvatljiva zanimanja. Deca prosjaci uglavnom rade uz podršku roditelja i ne optužuju one koji ih na rad i prošenje primoravaju da bi ih zaštitili.                                                                                                                Kada je reč o organizovanom prosjačenju dece, poželjna karakteristika je da je dete malo, jer postoji šansa da dobije više novca. U cilju većeg profita, često su deca prinuđena od strane roditelja ili organizatora da nose ortopedska pomagala, kriju ekstremitete, odglume tešku bolest jer je tada jos veća verovatnoća da prolaznici neće ostati ravnodušni i da će im dati određenu svotu novca.

5. Evidentiranje prosjačenja dece

Evidencija dece prosjaka je važna stavka u procesu žrevencije, kontrole i sprovođenja mera za suzbijanje prosjačenja dece. Ne sprovođenje evidencije od strane institucija onemogućava formiranje planskih i sistematskih mera koje bi pozitivno uticale na smanjenje broja dece prosjaka i njihovu integraciju u društvo. Stručnjaci su mišljenja da trenutan način evidencije nije zadovoljavajući. Bolji način evidencije bi se mogao ostvarivati ukliko bi postojala posebna kategorija dece prosjaka i  zajednički rad nadležnih institucija i organizacija koje se bave suzbijanjem pojave dečijeg prosjačenja.                                                                   Sistematska evidencija bi omogućila uvid u karakteristike dece koja prose, podatke o njihovom polu, uzrastu, struktirui ličnosti, iz kakvih porodica potiču, nivou organizovanosti, rasprostranjenosti, mestima na kojima  je najveća koncentracija dece koja prose. Na evidentiranje negativno utiče to što ne postoji jedinstvena definicija dečijeg prosjačenja. Nije definisano šta pojam dečijeg prosjačenja obuhvata. Podaci o deci prosjacima se dobijaju od građana, medija, policije, organizacija koje se bave ovim problemom, terenskih istraživanja stručnjaka, kao i iz Prihvatilišta u koja dospevajun deca ulice. Postojanje sveobuhvatne evidencije omogućilo bi usmeravanje aktivnosti i mera u cilju suzbijanja prosjačenja  u pravom smeru. Stručnjacima bi pomoglo u planiranju i formulisanju plana aktivnosti jer bi evidencijom bili upoznati gde treba usmeriti preventivne mere. Mere bi usmerili na potencijalne žrtve i počinioce ili okolnosti koje predstavljaju faktor rizika za nastanak dečijeg prosjačenja. Nerazvijenom sistemu doprinosi nedovoljnost kako ljudsskih tako i materijalnih resursa.

6. Prosjačenje dece u pravnom sistemu

Zakon o javnom redu i miru, članom 12 predviđa: „Ko prosjačenjem ili skitničanjem, ili nepristojnim, drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom do 20.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana. Ko organizuje prosjačenje ili ko se zatekne da prosjači u grupi - kazniće se novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana.“ („Sl. glasnik RS“, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 85/2005 - dr. zakon)                                                                                                        Ovo je jedini pravni propis kojim se celokupna pojava prosjačenja reguliše. Mere u slučajevima kada je izvršilac dete nisu navedene u ovom zakonu. Iz navedenog se prosjačenje smatra samo kršenjem javnog reda i mira, a kazne su relativno blage. Zakon Republike Srbije ne poznaje prosjačenje dece u pravnim propisima.                                                               Različiti su stavovi stručnjaka o uvođenju istog u pravni sistem. Ukoliko se prosjačenje dece smatra eksploatacijom i zanemarivanjem koji su već prepoznati krivičnim zakonom, ne postoji potreba za zakonom koji bi se odnosio konkretno na dečije prosjačenje.                                    Krivični zakon, član 193, stav 2: „Roditelj, usvojilac, staralac ili drugo lice koje zlostavlja maloletno lice ili ga prinuđava na preteran rad ili rad koji ne odgovara uzrastu maloletnog lica ili na prosjačenje ili ga iz koristoljublja navodi na vršenje drugih radnji koje su štetne za njegov razvoj, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina“ („Sl. glasnik RS”, br 85/2005 - ispr. 107/2005 - ispr. 72/2009 i 111/2009).                                                                           Drugi stručnjaci su mišljenja da je neophodno pravno prepoznati i definisati pojam dečijeg prosčanja kako bi to omogućilo brže i efikasnije prepoznavanje i sankcionisanje organizatora, prinuđivača i dece prosjaka i omogućilo sprovođenje konkretnih i jasno definisanih mera kažnjavanja.                                                                                                                            Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta i time prihvatila obavezu da obezbedi i zaštiti decu od svih vidova zlostavljanja, zanemarivanja i eksploatacije. Da bi efikasnije sprovodila odredbe ovog međunarodnog ugovora potrebno je da svoje zakonodavstvo uskladi i unapredi, kako bi u potpunosti bile ispoštovane odredbe ove Konvencije u cilju adekvatne zaštite dece u Republici Srbiji.

Zaključak

Socijalni problem sa kojim se svakodnevnom susrećemo svakim danom dobija na značaju. Svesni težine problema, nadležne institucije i stručnjaci se zalažu za sistematski i planski rad na suzbijanju dečijeg prosjačenja. Ova pojava je nazaobilazna slika u svim gradovima naše države. Čini se da ne postoji dovoljno razvijena svest građana o razmerama i posledicama ovog problema. Da bi se došlo do redukovanja ove pojave potrebne su izmene u pristupu, počevši od predviđenih zakona, prepoznavanja i definisanja dečijeg prosjačenja u pravnom sistemu, uspostavljanja međuinstitucionalne saradnje, veća finansijska izdvajanja, obuka stručnih lica, promene u načinu sprovođenja evidencije u cilju dobijanja smernica za formulisanja mera prevencije. Prosjačenje jeste socijalni problem koji je teško u potpunosti iskoreniti uprkos aktivnostima i merama koje se sprovode u tom cilju, ali svakako je pojava koju je moguće kontrolisati i ograničiti. Kao i za sve promene u životu i društvu, neophodni  i jako važni elementi svakako su i vizija, vera u uspeh, volja i motivisanost, uposnost i istrajnost kao i dobra organizacija. Ostvarenju cilja, pored stručnjaka i nadležnih organa, mogu doprineti građani svojim delanjem. Treba podići svest građana, predočiti im sve aspekte prosjačenja i objasniti da neretko davanjem novca maloj deci na ulici, ne čine dobro delo, već pomažu razvoju iskorišćavanja i eksploatacije dece. Kada bi prosjačke kutije bile prazne, prestala bi motivisanost za bavljenjem i organizovanjem ovog vida zarađivanja.

LITERATURA:

1.      Milosavljević Milosav (2003) „Devijacije i društvo“ , Draganić, Beograd.

2.      Žegarac Nevenka (2004) „Deca koja čekaju“, Save the Children UK, Beogradska kancelarija, Beograd.

3.      Jugović Aleksandar (2009) „Prosjačenje i skitnja kao socijalni i bezbednosni problem“, Nauka, bezbednost, policija, vol. 14, br. 3, str. 153-173, Beograd.

4.      Arijes Filip (1989) „Vekovi detinjstva“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

5.      Vučković Šahović Nevena (2006) „Eksploatacija dece: s posebnim osvrtom na Fakultativni Protokol uz Konvenciju o pravima deteta o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji : kratak vodič“, Centar za prava deteta, Beograd.

6.      http://www.ombudsmanapv.org/riv/attachments/article/362/Prosjacenje%20dece.pdf

7.      http://www.mc.rs/upload/documents/istrazivanje/021211-zastitnik-gradjana-prevencija_eksploatacije_dece_see.pdf 

8.      http://www.paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.html

9.      http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_javnom_redu_i_miru.html

Ustani, stegni srce, suzu ne pustaj, budi covek!

Ustala je... Stegla srce... Ne pustivsi suzu, izasla je... Izasla je hitro i tiho, puna gorcine, tuge koje je iznutra izjedala.

Bila je nedelja. Dan sumoran i tih. Jedan od onih besmislenih i bespotrebnih dana, koji nas docekaju na kraju nedelje, da bi nas potpuno dotukli. Dan bez prezenta, u njemu sadasnjost ne postoji, samo perfekat i futur.

Naizmenicno bi dan, tu monotoniju, razbili jesenji pljuskovi, pojacavajuci sve vise teenziju, i doprinoseci besmislenom osecaju depresije.

Pozvao je. Prvi put, za toliko godina, on je nju pozvao. Sedela je u kuci, odmarajuci, jednostavno ne radeci nista, odmarala je zasluzeno posle uspesnog i napornog dana. Zvonjava telefona prenula je iz razuzdanih misli, iznenadjenje, njegovo ime pisalo je na njenom telefonu. Javila se bojazno, pa kako i ne bi, nije navikla. Prosle su joj stravicne misli kroz glavu u tom trenutku. Kada je zacula njegov gord i dobro poznat glas, adrenalin se spustio, svve je bilo u redu. Zatrazio je od nje da se odmah nadju, razgovaraju o necemu neodlozivom, hitnijim u od njene kafe sa prijateljicama i njegovi poslovnih obaveza. Na trenutak je zacutala, udahnula je, i odgovorila potvrdno : ''Dobro, naci cemo se na istom mestu, kao i obicno, za dva sata.''

Ipak, trebalo joj je vremena da potrazi sebe u toj neizvesnoj situaciji, da sredi svoja osecanja i jos jednom pokusa da hladne glave razmisli o svemu... Ali nije joj poslo za rukom, nikada pa ni tada, da se hladnokrvno postavi prema svojoj situaciji, jer je i ona kao i svako drugo zivo bice, potpuno bespomocna kada se oko nje svila mreza jakih emocija i snaznih otkucaja srca. Stalno osecanje leptirica u stomaku, koje nikada do tada nije osetila, odnelo je njeno trezveno rasudjivanje. Odustala je.

Otrcala je do ogledala, isprobavajuci najbolju garderobu, jer je morala da zablista.

Osecala je da ce se nesto specijalno dogoditi, i da je obavezan njen besprekoran izgled, sve to zarad vise samopouzdanja. A pored toga, mislila je, pola Beograda ce proci veceras,morala je biti zadovoljna svojim izgledom.

Krenula je. Vlazne ulice Novog Beograda, obasjane mesecinom cinile su joj se beskrajno duge.

Priblizavajuci se taksi stanici, razmisljala je naglas, preispitivala sebe: ''Volim ga, voli i on mene, ja bar tako mislim. Ne bih podnela da ga izgubim! Sigurno me zove da me obraduje nekom novoscu, ma sigurno ce ostaviti nju, sigurno je nasao nacin da joj saopsti da je zaljubljen u mene, i da cemo ziveti zajedno i srecno do kraja zivota... Ma ne, preterujem, sigurno je zeleo samo mali romanticni susret..'' S neizvesnoscu je usla u taksi, govoreci dobro poznato ime restorana.

Uzalud se nadala, zasluzila je vise, mnogo vise od njega. Zbog njega je zrtvovala svoju mladost, najbolje godine, velika prijateljstva. Ignorisala je sve opaske i opomene da je naivna, da ne zna u sta se upusta, da sve to nece na dobro izaci.

Ulazi u poluosvetljenu prostoriju... Trazi ga pogledom. Kao i obicno, on sedi u najudaljenijem i najmracnijem delu. Prilazi mu, polako, kolena joj klecaju, hvata njegov pogled... Zagledala se u njegove prelepe plave oci, i sa optimizmom nastavila dalje. Dubina tih plavih ociju, ogledala duse, podsetila je zasto je bas on taj, koji je zarobio njeno srce. Kada mu je prisla sasvim blizu, vec mogavsi da oseti dobro poznati miris parfema, u uglu oka videla je suzu. Jednu, pa drugu. Tada se vec nasla u njegovom zagrljaju. Rekao joj je ono sto joj je razorilo srce, unistilo dusu i stvorilo raspad sistema u mislima.

Ostavlja je. On nju ostavlja, posle toliko godina. Iako je voli, priznaje da je voli, milion puta joj to ponavlja, ipak je ostavlja zbog druge, to jest prve zene u njegovom zivotu, karijere i ugleda. Kaze proculo se, obelodanilo se i osudilo. Mozda je tako najbolje. Ona se ne predaje, ide dalje, ne dopusta da on vidi suze koje bi navrle kao kisa samo kada bi  im ona dozvolila, ali ona ima svoj ponos, ona je covek!

Poklonila mu je svoji najbolji deo, mladost, lepotu, njemu koji joj nije ni do kolena, koji je nikada nije cenio, ni postovao. Nije je bio vredan. Ali za nju jos ima nade, mlada je i pametna, naci ce zbog toga svoj pravi put, jer je pre svega covek. Covek koji zna da voli.

Prokleta nedelja

Nedelja. Prokleti dan, simbol samoce, beznadja, teskih misli i pesimizma. Svakome dolazi, bar jednom sedmicno.
Dani u kojima nema srecnih trenutaka, vec besmislenih situacija koje se desavaju iz nama nepoznatog razloga i prave pakao u nasim mislima i osecanjima. Jedini izlaz nam je cekanje... Cekanje sunca, proleca, radosnih i toplih dana.
Nedelja je dan  koji je samostalan, bez proslosti. Dan koji nema prezent, vec samo futur. Predstavlja dan za sebe, dan odluke, nadanja i ocekivanja, Ne obiluje harmonijom, zanimljivim dogadjajima, vec monotonijom i setom. Preovladavaju sentimentalna osecanja, podsticu nas na razmisljanje o proslosti, nemilim dogadjajima, pogresnim odlukama i dovode nas do osecaja nezadovoljstva. To nas dalje navodi da tragamo za krivcima svih nasih poraza, kao i da umanjimo vrednost sopstvenih dostignuca i ciljeva.
Nedelja je dan ocekivanja, dan bavljenja nevaznim i opustajucim aktivnostima, dan za odmor.
Trebalo bi da bude dan kada ce se nasi nervi opustiti, telo odmoriti, ali taj osecaj bezbriznosti cesto prelazi u pravu agoniju. Agoniju koja se cini beskrajnom.

 

Kisna nedelja je tmurna, mracna. Misli nas maltretiraju, zarobljene su u ogranicenom prostoru, i nemaju kud. Komuniciraju medjusobno.
Misli moraju da izadju, osecaju potrebu da budu recene, mi samo osecamo potrebu da ih izgovorimo i oteramo daleko od sebe. Zelimo misli nekog bezbriznijeg, umirenijeg. Ne zelimo svoje probleme i nedoumice. Lakse je pozabaviti se resavanjem tudjih problema. Slusanje o necijem zivotu, sudbini i proslosti, skrece nam paznju i ne marimo vise za sopstvene probleme, sopstvena razocarenja i nedostignuca.
Razgovor je jedino resenje, najbolji lek u Prokletoj nedelji.
Pricajuci, ubrzavamo vreme, preguramo dan, i ne setimo se da iscekujemo nesto, ne setimo se da se uzbudimo jer nam se cini da je vreme zaustavljeno i da mozemo razmatrati o usponima , padovima, razlozima situacija, razlozima postojanja, smislu zivota.
Nedelja moze na neki nacin biti prokleta, ukoliko joj to nasa savest dopusti, obuzece nase misli i dovesti u kosmar frustracija, neostvarenih ciljeva, moralnih dilemi, pokajanja...

Ogranicenje imuniteta drzavnih funkcionera

UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITICKIH NAUKA

       Predmet: Uvod u pravo

       Tema: Ogranicenje imuniteta narodnih poslanika

Mentor: Doc. dr Dejan Pavlovic    Student: Katarina Todorovic 815/12, S14

                                                                                                                                            

Beograd, maj 2013.

Republika Srbija  smatra se demokratskom zemljom, koja je evropski orijentisana, pa bi samim  tim  njen Ustav i ostali zakoni trebalo biti uskladjeni sa pravnim principima Evropske Unije. U srcu svakog demokratskog uredjenja nalazi se jednakost gradjana pred zakonom. Cesto se postavlja pitanje jesu li svi ljudi, gradjani Republike Srbije izjednaceni pred zakonom? Da li svako snosi posledice za svoje postupke, ili ih vesto izbegava? Sam zakon ove drzave, koja se deklarise kao demokratska, omogucuje privilegije funkcionerima, zaposlenima na razlicitim pozicijama, i samim tim ih postavlja iznad ostalih gradjana koji su ih izabrali i imenovali za vrsioce odredjenih javnih funkcija.

U poslednjih par godina, s promenama vlasti, ucestalo je pitanje ogranicenja imuniteta drzavnih funkcionera, ponajvise narodnih poslanika.  Imunitet u pravnom smislu, odnosi se na status koji odredjenoj osobi omogucuje da bude zasticena od zakonskih obaveza, tuzbi i kazni. Imunitet moze biti apsolutni i relativni. To je tema rasprava u Narodnoj Skupstini, a i sire. Tema koju neretko koriste novinari i politicke partije u toku predizborne kampanje. Znacaj poslanickog imuniteta se ogleda u podrsci koju ima sirom sveta.

Institut sa elementima poslanickog imuniteta se javlja jos u Starom Rimu, gde su senatori imali privilegije kako bi mogli da obavljaju poslove za narod koji ih je birao. Jos u prvim zakonima Narodne Skupstine u Srbiji, vazilo je pravilo da poslanici ne mogu biti pozvani na odgovornost za izreceno u Skupstini.

Jedan od kljucnih koraka, koje je neophodno preduzeti kako bi se postigla ravnopravnost gradjana pred zakonom, kako bi se resili problemi korupcije, smanjio broj krivicnih dela, pronevera i prevara, jeste ogranicenje imuniteta narodnih poslanika.

Clan 103, Ustava Republike Srbije, garantuje imunitet za slobodu govora,misljenja i iznosenja stavova, narodnih poslanika, a i drugih politickih funkcionera. Sto znaci da se poslanik ne moze pozvati na odgovornost za izrazeno misljenje ili glasanje u vrsenju svoje poslanicke funkcije. Ukoliko se poslanik pozove na imunitet, nije dozvoljenjo lisavati ga slobode, ili pokretati krivicni postupak protiv njega  bez odobrenja Narodne Skupstine. Zahtev za odobrenje pokretanja postupka podnosi se predsedniku Narodne skupstine i Odboru za administrativno – budzetska i mandatno – imunitetska pitanja.  Ovo pravilo vazi u svim slucajevima osim u slucaju kada je narodni poslanik zatecen u izvrsenju krivicnog dela, za koji je zaprecena sankcija zatvor u trajanju vise od 5 godina. U clanu 252. Poslovnika narodne skupstine stoji da poslanik svoj imunitet uziva od dana potvrdjivanja do dana prestanka mandata. Iz toga sledi da imunitet ne traje po isteku mandata, sto do skoro nije bio slucaj u svim zemljama. U Ceskoj je tek nedavno ukinut dozivotni imunitet poslanika. Bivsi poslanici nisu odgovorni za svoje izjave date u toku trajanja mandata i za to ne mogu biti pozvati na odgovornost po njegovom prestanku. Minimalni standard, kako se naziva zastita poslanika za izgovoreno na plenumu, prilikom glasanja ili u govoru, podrzava i Parlamentarna asocijacija komonvelta. Samo pravo na slobodu izrazavanja, ne treba dovoditi pitanje jer je ono zagarantovano i definisano Medjunarodnim sporazumu o gradjanskim i politickim pravima. Privilegija poslanika koja se odnosi na slobodu govora je u vecini zemalja zagarantovana Ustavom, u nekima je ogranicena samo na izreceno u zgradi Narodne skupstine kao sto su: Nemacka, Banglades, Kipar, Egipat, Finska.. Dok se ista privilegija sire definise tako sto podrazumeva i govor u medijima. Opste pravo na slobodu izrazavanja potvrdjuje i Clan 38, Zakona o Narodnoj Skupstini, kao i to da poslanik ne moze biti pritvoren, niti se protiv njega moze pokrenuti krivicni postupak ili drugi postupak u kome se moze izreci kazna zatvora.

Srbija bi trebalo da sledi primere pojedinih Evropskih zemalja po pitanju suzavanja imuniteta narodnih poslanika, i tako ostvari napredak na ekonomskom, pravnom, politickom i demokratskom planu. U nekim drzavama poslanici uopste ne uzivaju imunitet, a u vecini zemalja on nije dozivotan. Da bi u pravnom sistemu Republike Srbije doslo do promene i suzenja imuniteta, neophodna je izmena Krivicnog zakona i Zakona o krivicnom postupku, kao i Zakona o Narodnoj skupstini i Poslovnika o radu Narodne skupstine. Smatra se da postoji mogucnost suzavanja imuniteta i bez promene Ustava, ali bi i ona bila pozeljna radi usaglasavanja sa evropskim standardima, a promena bi bila moguca sa podrskom 2/3 poslanika Narodne Skupstine. Resenje se moze pronaci postizanjem politickog konsenzusa. Potrebna je samo cvrsta volja i odlucnost, kako bi se smanjila oblast nekaznjivosti nosiocima javnih funkcija.  Iako duze vreme postoji inicijativa za pokretanje pitanja o imunitetu narodnih poslanika, vlast ne preduzima nista, s toga, i danas, kao i prethodnih godina,  narodni poslanici snose odgovornost za svoje postupke samo u slucaju da su zateceni prilikom vrsenja krivicnog dela, za koji je zaprecena kazna zatvorom duza od 5 godina.

Gradjani su ocito, nezadovoljni. Ogranicenjem imuniteta, tacnije preciziranjem obuhvatnosti imuniteta, smanjio bi se broj prepreka izvrsnim i sudskim vlastima prilikom istraga, optuzbi, i krivicnih gonjenja. Prezasticenim narodnim poslanicima,bi se onemogucilo da se kriju iza vela parlamentarnog imuniteta i snosili bi odgovornost za sve svoje postupke, pocinjene u privatnom i javnom zivotu. U politickom takmicenju, dobijanje poslanickog mesta bi im bio cilj zbog same duznosti i funkcije koju ce obavljati za narod koji ih je izabrao, a ne zbog dobijanja parlamentarnog imuniteta, zahvaljujuci kojem ce neometano obavljati kaznjive radnje. Imunitet treba da postoji, kako svuda u svetu, tako i kod nas, ali se nesme dozvoliti da bude predmet zloupotrebe, sto je danas cesta pojava. Neretko dolazi do situacija u kojima se narodni poslanik poziva na imunitet i za klasicna krivicna dela, kako bi izbegao krivicno gonjenje. Takvu nadmoc nad zakonom, ni jedan gradjanin demokratske drzave ne bi smeo da ima.

Ministarstvo pravde je takodje misljenja da, narodni poslanici moraju imati status kao svi ostali gradjani pred zakonom. Eksperti evropske unije su preporucili preispitivanje okvira parlamentarnog imuniteta, dok Vlada, ocigledno nema nameru da pokrene to pitanje. Ukoliko bi se resilo da se poslanicki imunitet svede na realne dimenzije, to bi omogucilo poslanicima da neometano obavljaju svoje duznosti, a cilj njihovog rada se ne bi dovodio u pitanje.

Cinjenica je da se veliki broj koruptivnih krivicnih dela odnosi na zloupotrebu sluzbenih polozaja. Imunitet predstavlja ozbiljnu prepreku u iskorenjivanju korupcije, zarad toga je neophodno imunitet preciznije definisati.  Kako je pitanje imuniteta narodnih poslanika od velike vaznosti za borbu protiv korupcije, o toj temi svoj stav iznela je i Agencija za borbu protiv korupcije, koja smatra da se imunitet u Srbiji siroko tumaci I da prerasta u “kupovinu amnestije od krivicnih dela”

U nasoj drzavi je nedavno doslo do prvog ukidanja imuniteta narodnom poslaniku, od 2006. godine. Rec je bilo o optuzbama za malverzacije prilikom ugovaranja poslovanja sa inostranom kompanijom na prostoru  Republike Srbije. Predvidjena kazna za to je od 2 do 12 godina zatvora. Krivicnu prijavu je podnela Uprava kriminalisticke policije zbog sumnje da je doslo do zloupotrebe sluzbenog polozaja. Poslanik se pozvao na imunitet,  onemogucio svoje hapsenje, sve dok mu Narodna Skupstina nije ukinula imunitet, sto nije cest slucaj. Obicno se ukidanje imuniteta pojednim poslanicima i ne razmatra na sednicama Narodne skupstine, cak i ako se radi o postupcima koji mogu skupo kostati i zemlju i njen narod.

Vecina politickih partija na politickoj sceni Srbije se izjasnjavaju kao pristalice ideje ogranicenja imuniteta narodnih poslanika, ali i ostalih drzavnih funkcionera. Predstavnici partija na vlasti se verbalno zalazu za suzavanje sopstvenih imuniteta, smatrajuci da funkcioneri ne smeju biti zasticeni ni od jedne vrste odgovornosti, i da moraju biti dostupni pravosudnim organima, ukoliko se utvrdi njihova krivicna odgovornost. Takodje su misljenja da imunitet treba da postoji kako bi omogucio balans izmedju onih na vlasti i opozicije. Opozicione partije, smatraju da bi promena imuniteta bila zapravo politicko oruzije partija na vlasti, protiv govora opozicije. Pored prihvatanja i izrazavanja simpatija prema sugestijama Evropske komisije po pitanju ogranicenja imuniteta, narodni poslanici su nastavili sa pozivanjem na imunitet u slucajevima kada su bili gonjeni za uvredu, nasilje, falsifikovanje, pretnje. Narodni poslanici, kojima su gradjani ukazali poverenje, dali svoje glasove, i poverovali u obecanja, umesto da sluze za primer i ponasaju se u skladu sa visinom funkcije na kojoj se nalaze, oni ne samo da ne pravdaju poverenja naroda koje su dobili predstavljajuci se kao cenjeni i visoko moralni, vec  gube zadobijeno poverenje i mogucnost da sledeci put dobiju podrsku istih ljudi. Ukoliko ljudi, koji smatraju da su u stanju da upravljaju jednom zemljom, ne mogu da postuju njene zakone, koje sami donose, onda se to ne moze ocekivati ni od naroda. Ukoliko zivimo u demokratskom uredjenju, gde su svi izjednaceni pred zakonom, nezamislivo je da zakon ne obuhvata vlast. Takav slucaj moguc je bio kod Tomasa Hobsa, pre vise stotina godina, kada su ljudi iz stanja opsteg rata, stvorili drzavu i suverena za koga nisu vazili gradjanski zakoni, ali ipak jesu  vazili  bar oni prirodni, moralni.

Da li Srbija treba da sledi put Kenije i Tajlanda gde poslanici optuzeni za krivicna dela nemaju pravo da se pozovu na imunitet, ili da jos vise zastiti poslanike kako to cine Francuska i Italija, u kojoj je sam premijer vesto izbegavao sudjenja po  vise optuzbi zahvaljujuci zakonu o “legitimnoj sprecenosti”, pa je poznat kao najveci borac za zastitu drzavnih funkcionera. Republika Srbija bi trebala da redukuje svoje zakone, i uredi ih kao Nemacka, u kojoj imunitet uzivaju iskljucivo poslanici i to ne za zastitu od kazne, vec im on omogucava neometano obavljanje duznosti, sto i odgovara svrsi imuniteta, dok drugi funkcioneri nemaju pravo na imunitet. Kao primer za ogranicenje imuniteta mogu biti  Filipini, gde je je opseg imuniteta zavistan od visine zatvorske kazne koja sledi za odredjeno krivicno delo, u slucaju ove zemlje , zastita se pruza za prestupe za koje je sankcija manja od 6 godina zatvora. Svajcarska je rigoroznija, jer  pruza zastitu imunitetom za prekrsaje za koje je zaprecena kazna manja od 2 godine. Suzavanje imuniteta u Republici Srbiji bi trebalo da poprimi odlike ovih zemalja. Kako bi poslanici snosili odgovornost za krivicna dela, koja su kaznjiva zatvorom. Ogranicenje bi moglo omoguciti lisavanje slobode i nemogucnost pozivanja na imunitet narodnih poslanika, ne samo ukoliko su uhvaceni prilikom vrsenja dela, vec  ukoliko postoji osnovana sumnja da su izvrsili krivicno delo za koje je zaprecena kazna vise od 2 godine zatvora. Besmisleno je dozvoliti pojedinim narodnim poslanicima da neometano pocinjavaju cak i ona krivicna dela za koje je kazna vise od 5 godina zatvora, jer se ta dela smatraju teskim krivicnim delima, i takvo lice, ko god ono bilo, ne sme biti na slobodi i ostati nekaznjeno. Ukoliko u buducnosti ne bi doslo do suzavanja imuniteta, narodni poslanici bi i dalje bili u mogucnosti da koriste svoje pravo, i sprecavaju organe gonjenja u vrsenju duznosti. Narodni poslanici bi nastavili sa pozivanjem na imunitet u slucajevima kao sto falsifikovanje dokumenata, napad na sluzbeno lice, zloupotrebe ovlascenja, i ne bi bili pozvani na odogovornost bez dozvole Narodne Skupstine, jer to nisu dela za koja je predvidjena kazna veca od 5 godina zatvora. Bez obzira na to sto zaprecena kazna za takva i slicna krivicna dela nije visa od 5 godina, ne znaci da ona mogu proci nekaznjeno, te stoga smatram da je neophodno imunitet suziti, i smanjiti samim tim obuhvatnost zastite  koju pruza imunitet. Njegovo postojanje u drzavi trebalo bi da omoguci neometano funkcionisanje ljudi koji ga uzivaju, I pruzi im zastitu ali u realnim okvirima,  ali ne i za krivicna dela koja su kaznjiva znatnim brojem godina zatvora.

Ideja o ogranicenju imuniteta potporu ima i u Medjunarodnom sporazumu o gradjanskim i  politickim pravima u kojoj stoji da su svi gradjani pred zakonom jednaki i da svi imaju pravo na zastitu zakona.

U nekim slucajevima je neophodno  poslanicima obezbediti dodatnu zastita od optuzbi koje su politicke prirode. Tada se mora postignuti delikatan bilans. S jedne strane se moraju zastititi narodni poslanici od politicki motivisanih optuzbi a sa druge spreciti bilo kakvo zloupotrebljavanje dodeljenog imuniteta. Krajnji ishod bi trebalo da bude ravnopravnost gradjana pred zakonom. Upotrebljavanje poslanickog imuniteta je veoma rasprostranjeno, i neophodano za funkcionisanje drzavne vlasti, takodje ima jasnu ulogu u zemljama sa demokratskim uredjenjem, pa  se njegovo dalje postojanje ne dovodi u pitanje, dok  ceo svet upire prstom i upucuje na neophodno usavrsavanje tog koncepta.