UNIVERZITET
U BEOGRADU
FAKULTET
POLITICKIH NAUKA
Predmet: Uvod u pravo
Tema: Ogranicenje imuniteta narodnih
poslanika
Mentor:
Doc. dr Dejan Pavlovic Student: Katarina
Todorovic 815/12, S14
Beograd,
maj 2013.
Republika Srbija smatra se demokratskom zemljom, koja je
evropski orijentisana, pa bi samim tim njen Ustav i ostali zakoni trebalo biti uskladjeni
sa pravnim principima Evropske Unije. U srcu svakog demokratskog uredjenja
nalazi se jednakost gradjana pred zakonom. Cesto se postavlja pitanje jesu li
svi ljudi, gradjani Republike Srbije izjednaceni pred zakonom? Da li svako
snosi posledice za svoje postupke, ili ih vesto izbegava? Sam zakon ove drzave,
koja se deklarise kao demokratska, omogucuje privilegije funkcionerima,
zaposlenima na razlicitim pozicijama, i samim tim ih postavlja iznad ostalih
gradjana koji su ih izabrali i imenovali za vrsioce odredjenih javnih funkcija.
U poslednjih par
godina, s promenama vlasti, ucestalo je pitanje ogranicenja imuniteta drzavnih
funkcionera, ponajvise narodnih poslanika. Imunitet u pravnom smislu, odnosi se na status
koji odredjenoj osobi omogucuje da bude zasticena od zakonskih obaveza, tuzbi i
kazni. Imunitet moze biti apsolutni i relativni. To je tema rasprava u Narodnoj
Skupstini, a i sire. Tema koju neretko koriste novinari i politicke partije u
toku predizborne kampanje. Znacaj poslanickog imuniteta se ogleda u podrsci
koju ima sirom sveta.
Institut sa elementima
poslanickog imuniteta se javlja jos u Starom Rimu, gde su senatori imali
privilegije kako bi mogli da obavljaju poslove za narod koji ih je birao. Jos u
prvim zakonima Narodne Skupstine u Srbiji, vazilo je pravilo da poslanici ne
mogu biti pozvani na odgovornost za izreceno u Skupstini.
Jedan od kljucnih
koraka, koje je neophodno preduzeti kako bi se postigla ravnopravnost gradjana
pred zakonom, kako bi se resili problemi korupcije, smanjio broj krivicnih
dela, pronevera i prevara, jeste ogranicenje imuniteta narodnih poslanika.
Clan 103, Ustava
Republike Srbije, garantuje imunitet za slobodu govora,misljenja i iznosenja
stavova, narodnih poslanika, a i drugih politickih funkcionera. Sto znaci da se
poslanik ne moze pozvati na odgovornost za izrazeno misljenje ili glasanje u
vrsenju svoje poslanicke funkcije. Ukoliko se poslanik pozove na imunitet, nije
dozvoljenjo lisavati ga slobode, ili pokretati krivicni postupak protiv njega bez odobrenja Narodne Skupstine. Zahtev za
odobrenje pokretanja postupka podnosi se predsedniku Narodne skupstine i Odboru
za administrativno – budzetska i mandatno – imunitetska pitanja. Ovo pravilo vazi u svim slucajevima osim u
slucaju kada je narodni poslanik zatecen u izvrsenju krivicnog dela, za koji je
zaprecena sankcija zatvor u trajanju vise od 5 godina. U clanu 252. Poslovnika
narodne skupstine stoji da poslanik svoj imunitet uziva od dana potvrdjivanja
do dana prestanka mandata. Iz toga sledi da imunitet ne traje po isteku
mandata, sto do skoro nije bio slucaj u svim zemljama. U Ceskoj je tek nedavno
ukinut dozivotni imunitet poslanika. Bivsi poslanici nisu odgovorni za svoje
izjave date u toku trajanja mandata i za to ne mogu biti pozvati na odgovornost
po njegovom prestanku. Minimalni standard, kako se naziva zastita poslanika za
izgovoreno na plenumu, prilikom glasanja ili u govoru, podrzava i Parlamentarna
asocijacija komonvelta. Samo pravo na slobodu izrazavanja, ne treba dovoditi pitanje
jer je ono zagarantovano i definisano Medjunarodnim sporazumu o gradjanskim i
politickim pravima. Privilegija poslanika koja se odnosi na slobodu govora je u
vecini zemalja zagarantovana Ustavom, u nekima je ogranicena samo na izreceno u
zgradi Narodne skupstine kao sto su: Nemacka, Banglades, Kipar, Egipat,
Finska.. Dok se ista privilegija sire definise tako sto podrazumeva i govor u
medijima. Opste pravo na slobodu izrazavanja potvrdjuje i Clan 38, Zakona o
Narodnoj Skupstini, kao i to da poslanik ne moze biti pritvoren, niti se protiv
njega moze pokrenuti krivicni postupak ili drugi postupak u kome se moze izreci
kazna zatvora.
Srbija bi trebalo da
sledi primere pojedinih Evropskih zemalja po pitanju suzavanja imuniteta
narodnih poslanika, i tako ostvari napredak na ekonomskom, pravnom, politickom
i demokratskom planu. U nekim drzavama poslanici uopste ne uzivaju imunitet, a
u vecini zemalja on nije dozivotan. Da bi u pravnom sistemu Republike Srbije
doslo do promene i suzenja imuniteta, neophodna je izmena Krivicnog zakona i Zakona
o krivicnom postupku, kao i Zakona o Narodnoj skupstini i Poslovnika o radu
Narodne skupstine. Smatra se da postoji mogucnost suzavanja imuniteta i bez
promene Ustava, ali bi i ona bila pozeljna radi usaglasavanja sa evropskim
standardima, a promena bi bila moguca sa podrskom 2/3 poslanika Narodne
Skupstine. Resenje se moze pronaci postizanjem politickog konsenzusa. Potrebna
je samo cvrsta volja i odlucnost, kako bi se smanjila oblast nekaznjivosti
nosiocima javnih funkcija. Iako duze
vreme postoji inicijativa za pokretanje pitanja o imunitetu narodnih poslanika,
vlast ne preduzima nista, s toga, i danas, kao i prethodnih godina, narodni poslanici snose odgovornost za svoje
postupke samo u slucaju da su zateceni prilikom vrsenja krivicnog dela, za koji
je zaprecena kazna zatvorom duza od 5 godina.
Gradjani su ocito,
nezadovoljni. Ogranicenjem imuniteta, tacnije preciziranjem obuhvatnosti
imuniteta, smanjio bi se broj prepreka izvrsnim i sudskim vlastima prilikom
istraga, optuzbi, i krivicnih gonjenja. Prezasticenim narodnim poslanicima,bi
se onemogucilo da se kriju iza vela parlamentarnog imuniteta i snosili bi
odgovornost za sve svoje postupke, pocinjene u privatnom i javnom zivotu. U
politickom takmicenju, dobijanje poslanickog mesta bi im bio cilj zbog same
duznosti i funkcije koju ce obavljati za narod koji ih je izabrao, a ne zbog
dobijanja parlamentarnog imuniteta, zahvaljujuci kojem ce neometano obavljati
kaznjive radnje. Imunitet treba da postoji, kako svuda u svetu, tako i kod nas,
ali se nesme dozvoliti da bude predmet zloupotrebe, sto je danas cesta pojava.
Neretko dolazi do situacija u kojima se narodni poslanik poziva na imunitet i
za klasicna krivicna dela, kako bi izbegao krivicno gonjenje. Takvu nadmoc nad
zakonom, ni jedan gradjanin demokratske drzave ne bi smeo da ima.
Ministarstvo pravde je
takodje misljenja da, narodni poslanici moraju imati status kao svi ostali
gradjani pred zakonom. Eksperti evropske unije su preporucili preispitivanje
okvira parlamentarnog imuniteta, dok Vlada, ocigledno nema nameru da pokrene to
pitanje. Ukoliko bi se resilo da se poslanicki imunitet svede na realne
dimenzije, to bi omogucilo poslanicima da neometano obavljaju svoje duznosti, a
cilj njihovog rada se ne bi dovodio u pitanje.
Cinjenica je da se
veliki broj koruptivnih krivicnih dela odnosi na zloupotrebu sluzbenih
polozaja. Imunitet predstavlja ozbiljnu prepreku u iskorenjivanju korupcije,
zarad toga je neophodno imunitet preciznije definisati. Kako je pitanje imuniteta narodnih poslanika
od velike vaznosti za borbu protiv korupcije, o toj temi svoj stav iznela je i
Agencija za borbu protiv korupcije, koja smatra da se imunitet u Srbiji siroko
tumaci I da prerasta u “kupovinu amnestije od krivicnih dela”
U nasoj drzavi je
nedavno doslo do prvog ukidanja imuniteta narodnom poslaniku, od 2006. godine.
Rec je bilo o optuzbama za malverzacije prilikom ugovaranja poslovanja sa
inostranom kompanijom na prostoru
Republike Srbije. Predvidjena kazna za to je od 2 do 12 godina zatvora.
Krivicnu prijavu je podnela Uprava kriminalisticke policije zbog sumnje da je
doslo do zloupotrebe sluzbenog polozaja. Poslanik se pozvao na imunitet, onemogucio svoje hapsenje, sve dok mu Narodna
Skupstina nije ukinula imunitet, sto nije cest slucaj. Obicno se ukidanje imuniteta
pojednim poslanicima i ne razmatra na sednicama Narodne skupstine, cak i ako se
radi o postupcima koji mogu skupo kostati i zemlju i njen narod.
Vecina politickih
partija na politickoj sceni Srbije se izjasnjavaju kao pristalice ideje
ogranicenja imuniteta narodnih poslanika, ali i ostalih drzavnih funkcionera.
Predstavnici partija na vlasti se verbalno zalazu za suzavanje sopstvenih
imuniteta, smatrajuci da funkcioneri ne smeju biti zasticeni ni od jedne vrste
odgovornosti, i da moraju biti dostupni pravosudnim organima, ukoliko se utvrdi
njihova krivicna odgovornost. Takodje su misljenja da imunitet treba da postoji
kako bi omogucio balans izmedju onih na vlasti i opozicije. Opozicione partije,
smatraju da bi promena imuniteta bila zapravo politicko oruzije partija na
vlasti, protiv govora opozicije. Pored prihvatanja i izrazavanja simpatija
prema sugestijama Evropske komisije po pitanju ogranicenja imuniteta, narodni
poslanici su nastavili sa pozivanjem na imunitet u slucajevima kada su bili
gonjeni za uvredu, nasilje, falsifikovanje, pretnje. Narodni poslanici, kojima
su gradjani ukazali poverenje, dali svoje glasove, i poverovali u obecanja,
umesto da sluze za primer i ponasaju se u skladu sa visinom funkcije na kojoj
se nalaze, oni ne samo da ne pravdaju poverenja naroda koje su dobili predstavljajuci
se kao cenjeni i visoko moralni, vec gube zadobijeno poverenje i mogucnost da
sledeci put dobiju podrsku istih ljudi. Ukoliko ljudi, koji smatraju da su u
stanju da upravljaju jednom zemljom, ne mogu da postuju njene zakone, koje sami
donose, onda se to ne moze ocekivati ni od naroda. Ukoliko zivimo u
demokratskom uredjenju, gde su svi izjednaceni pred zakonom, nezamislivo je da
zakon ne obuhvata vlast. Takav slucaj moguc je bio kod Tomasa Hobsa, pre vise
stotina godina, kada su ljudi iz stanja opsteg rata, stvorili drzavu i suverena
za koga nisu vazili gradjanski zakoni, ali ipak jesu vazili bar oni prirodni, moralni.
Da li Srbija treba da
sledi put Kenije i Tajlanda gde poslanici optuzeni za krivicna dela nemaju
pravo da se pozovu na imunitet, ili da jos vise zastiti poslanike kako to cine
Francuska i Italija, u kojoj je sam premijer vesto
izbegavao sudjenja po vise optuzbi
zahvaljujuci zakonu o “legitimnoj sprecenosti”, pa je poznat kao najveci borac
za zastitu drzavnih funkcionera. Republika Srbija bi trebala da redukuje svoje
zakone, i uredi ih kao Nemacka, u kojoj imunitet uzivaju iskljucivo poslanici i
to ne za zastitu od kazne, vec im on omogucava neometano obavljanje duznosti,
sto i odgovara svrsi imuniteta, dok drugi funkcioneri nemaju pravo na imunitet.
Kao primer za ogranicenje imuniteta mogu biti Filipini, gde je je opseg imuniteta zavistan
od visine zatvorske kazne koja sledi za odredjeno krivicno delo, u slucaju ove
zemlje , zastita se pruza za prestupe za koje je sankcija manja od 6 godina
zatvora. Svajcarska je rigoroznija, jer pruza zastitu imunitetom za prekrsaje za koje
je zaprecena kazna manja od 2 godine. Suzavanje imuniteta u Republici Srbiji bi
trebalo da poprimi odlike ovih zemalja. Kako bi poslanici snosili odgovornost za
krivicna dela, koja su kaznjiva zatvorom. Ogranicenje bi moglo omoguciti
lisavanje slobode i nemogucnost pozivanja na imunitet narodnih poslanika, ne
samo ukoliko su uhvaceni prilikom vrsenja dela, vec ukoliko postoji osnovana sumnja da su izvrsili
krivicno delo za koje je zaprecena kazna vise od 2 godine zatvora. Besmisleno
je dozvoliti pojedinim narodnim poslanicima da neometano pocinjavaju cak i ona
krivicna dela za koje je kazna vise od 5 godina zatvora, jer se ta dela smatraju
teskim krivicnim delima, i takvo lice, ko god ono bilo, ne sme biti na slobodi
i ostati nekaznjeno. Ukoliko u buducnosti ne bi doslo do suzavanja imuniteta,
narodni poslanici bi i dalje bili u mogucnosti da koriste svoje pravo, i
sprecavaju organe gonjenja u vrsenju duznosti. Narodni poslanici bi nastavili
sa pozivanjem na imunitet u slucajevima kao sto falsifikovanje dokumenata,
napad na sluzbeno lice, zloupotrebe ovlascenja, i ne bi bili pozvani na
odogovornost bez dozvole Narodne Skupstine, jer to nisu dela za koja je predvidjena
kazna veca od 5 godina zatvora. Bez obzira na to sto zaprecena kazna za takva i
slicna krivicna dela nije visa od 5 godina, ne znaci da ona mogu proci
nekaznjeno, te stoga smatram da je neophodno imunitet suziti, i smanjiti samim
tim obuhvatnost zastite koju pruza
imunitet. Njegovo postojanje u drzavi trebalo bi da omoguci neometano
funkcionisanje ljudi koji ga uzivaju, I pruzi im zastitu ali u realnim
okvirima, ali ne i za krivicna dela koja
su kaznjiva znatnim brojem godina zatvora.
Ideja o ogranicenju
imuniteta potporu ima i u Medjunarodnom sporazumu o gradjanskim i politickim pravima u kojoj stoji da su svi
gradjani pred zakonom jednaki i da svi imaju pravo na zastitu zakona.
U nekim slucajevima je
neophodno poslanicima obezbediti dodatnu
zastita od optuzbi koje su politicke prirode. Tada se mora postignuti delikatan
bilans. S jedne strane se moraju zastititi narodni poslanici od politicki
motivisanih optuzbi a sa druge spreciti bilo kakvo zloupotrebljavanje
dodeljenog imuniteta. Krajnji ishod bi trebalo da bude ravnopravnost gradjana
pred zakonom. Upotrebljavanje poslanickog imuniteta je veoma rasprostranjeno, i
neophodano za funkcionisanje drzavne vlasti, takodje ima jasnu ulogu u zemljama
sa demokratskim uredjenjem, pa se
njegovo dalje postojanje ne dovodi u pitanje, dok ceo svet upire prstom i upucuje na neophodno
usavrsavanje tog koncepta.
